Istanbul, 30. maj 1923. godine. Završio se Svepravoslavni kongres. Rešeno je bitno pitanje – pitanje kalendara. Čini se da delegacija Srpske pravoslavne crkve, predvođena mitropolitom crnogorsko-primorskim (a budućim patrijarhom) Gavrilom Dožićem, uz prisustvo svetovnog i naučnog člana, profesora nebeske mehanike Univerziteta u Beogradu, Milutinom Milankovićem, može biti zadovoljna. Njihov predlog novog kalendara je usvojen, pod nazivom Novojulijanski kalendar. Profesor Milutin Milanković je naporno radio da ga uspostavi.

Ovo pitanje se i ranije postavljalo. Tako je 1900. godine, beogradski gimnazijski profesor matematike i fizike, Maksim Trpković, objavio studiju pod naslovom Reforma kalendara. Ovaj predlog je bio toliko uspešan da ga je univerzitetski profesor Milanković uzeo za osnov i doterao, napravivši konačno svoje remek delo – Novojulijanski kalendar, popularno poznat kao Milankovićev kalendar.

Međutim, prihvatanje ovog kalendara nije išlo tako glatko – i to baš od strane Srpske pravoslvne crkve koja je i predložila njegovo usvajanje. Naime, Carigradska, Vaseljenska patrijaršija ga je usvojila odmah. Isto je uradila i Aleksandrijska patrijaršija. Novi kalendar odmah su prihvatile i Kiparska, Rumunska i Grčka pravoslavna crkva (istina u Grčkoj je država morala da stane na stranu Crkve kako bi promena bila usvojena). Zabranjene su proslave po julijanskom kalendaru, stavljene su van zakona sve organizacije koje su se grupisale da bi podržale stare praznične datume.

Međutim, nisu svi prihvatili promene. Jerusalimska i Antiohijska patrijaršija su odbile da usvoje novi kalendar. Ruska crkva nije ni učestvovala na Saboru (zbog političke situacijje u zemlji gde je na vlasti bila Komunistička partija), pa su zadržali julijanski kalendar. Kada se iz nje izdvojila Gruzijska crkva, i ona je zadržala stari sistem računanja vremena.

A “pobednička”, Srpska pravoslavna crkva, koja je i pokrenula inicijativu promene kalendara i čiji je predlog usvojen na Svepravoslavnom kongresu? Mnogi će odmah reći da ga Srpska pravoslavna crkva ipak nije usvojila. Međutim, istina je, zapravo, nešto drugačija. Protivnici su bili brojni. Jedan seoski sveštenik je smatrao  da je nedopustivo da se usvoji kalendar, pa da se praznici slave zajedno sa katolicima, a odvojeno od “braće Rusa”. Profesori Justin Popović i Sergije Troicki* su smatrali nedopustivim usvajanje ovog kalendara. Oni u ovom činu vide ekumenizam, Troicki smatra da Kongres nije bio punopravan i da ne predstavlja volju čak ni crkava učesnica, a Popović smatra da je to bio “modernistički salto mortale”. Čak je i zagovornik reforme, Maksim Trpković, kritikovao novi kalendar.

Sa druge strane, Udruženje pravoslavnih sveštenika, sama država, kao i veliki deo sveštenstva, smatrali su da se mora usvojiti novi kalendar. Konačno, na Arhijerejskom saboru SPC održanom u septembru 1923. u Sremskim Karlovcima, odlučeno je da se usvaja novi kalendar, ali da se njegova primena odlaže, kako bi se počeo praktikovati u isto vreme sa svim ostalim pravoslavnim crkvama. I tako je ostalo do danas. Sve pravoslavne crkve (koje su prihvatile novi kalendar) su u međuvremenu počele da ga primenjuju, ali SPC “ih nije ispratila”. Tako je, zapravo, Srpska pravoslavna crkva prihvatila i usvojila Milankovićev kalendar, ali ga nikada nije počela primenjivati.

Jedna od posledica ovoga je da danas slavimo dve Nove godine – državnu (po gregorijanskom kalendaru) i julijansku, popularno nazvanu Srpsku (proslavlja se i u Rusiji kao Stara nova godina). Srpsku novu godinu ne treba mešati sa crkvenom novom godinom, jer su to različiti datumi. Crkvena, odnosno Liturgijska nova godina počinje 1. septembra, za koji je vezan i početak školske godine.

Autor: Miodrag Simović, antropolog

(*zanimljivost: Sergije Troicki je bio pradeda našeg proslavljenog tenisera Viktora Troickog)