Izvor: Politika Magazin, decembar 2020.

Skrivena mesta u podzemlju Beograda često su bivala pozornica tajnovitih događaja, od konspirativnih domunđavanja do prilika da u teškim vremenima čovek slobodno ispolji svoje misli i osećanja. Čak i u doba tiranije, Beograđani su uspevali da nađu način da sačuvaju svoj duh.

O tome saznajemo iz starih dokumenata, u kojima poneki rečiti detalj živopisno otkriva navike nekadašnjih stanovnika srpske prestonice, kažu za “Magazin” arheolog Rade Milić i antropolog Miodrag Simović iz Centra za urbani razvoj.

– Slikoviti prikaz stanja u Beogradu u drugoj polovini 18. veka nalazimo u nekoliko rečenica u pismu turskog velikodostojnika koji kritikuje prilike u ovom gradu. Šejh Muhamed Užičanin podrugljivo piše beogradskom valiji Muhamed-paši Silahdaru: “Sebe zovu podrumašima, jer kad uđu u podrum, stave šešir na glavu i jedan drugog nazivaju Nikola-Šaban i Jovan-Redžep, a danju neki imaju na glavi kadijski saruk, neki je u službi pred vratima vezira, a neki defterdar, tada se oslovljavaju sa Šaban-efendi, Redžep-efendi…” – navodi Milić.

Pa, ko su u stvari bili ti “podrumaši”? Već iz ovog kratkog odlomka možemo da zaključimo da su pojedini stanovnici Beograda tokom osmanske vladavine imali dvojni identitet.

– Preko dana bi bili ugledni finansijski činovnici pašaluka, defterdari, i na glavama bi nosili fino iskrojeno, tanko istočnjačko platno – suruk. Imali su turska imena i međusobno su se oslovljavali s efendija što bi na srpskom označavalo gospodine i pripadnost višem staležu. A pod okriljem noći spuštali bi se u tajanstvene podzemne prostore Beograda, moguće baš prostrane podrume nekadašnjih baroknih građevina koje su zaostale posle dvadesetogodišnje austrijske vlasti nad gradom (1717-1739). Tamo dole, daleko od očiju znatiželjnika, skidali su svoju orijentalnu odeću i oblačili evropsku. Verovatno su kršili stroga pravila tadašnjeg poretka, uživali u vinu i rakiji i međusobno se nazivali srpskim imenima – objašnjava Simović.

Turska imperija je bila na zalasku. U udaljenim severnim pašalucima na rubovima velikog carstva rađao se novi svet. Iz Zemuna, koji je odmah preko Dunava, do Beograda su dopirali vetrovi novog doba.

– Nova moda i nove ideje privlačile su mnoge, pa ni Turci nisu ostali imuni na čari evropskog baroka. A ovde, u Beogradu, na razmeđu svetova, turski islam i zapadna kultura su se susreli. I danas beogradski noćni život ima nečeg orijentalnog u sebi, a tako je u tursko vreme imao nečeg evropskog, baroknog. Ali, nije bio ništa manje aktivan, živ i prepoznatljiv – priča Simović.

Beli grad na granici velikih imperija bio je poslednja stanica istoka i prva stanica zapada. Često su se u njemu sudarale vojne sile, još češće trgovina, moda, političke ideje. Tako su s kalemegdanskog “brega za razmišljanje” turski činovnici preko Dunava sa znatiželjom gledali u pravcu Zemuna. “Meka moć” novih modnih detalja, kako bismo to danas rekli, budila je neke želje s ove strane reke.

– Odelo ne čini čoveka, stara je izreka kojom se narod podsmevao skorojevićima koji su se naglo obogatili i pošto-poto želeli time da se podiče. Garderobom, bradom, frizurom, tetovažom i tadašnji Beograđani su hteli da okolini pokažu svoj status u društvu, estetske norme ili bogatstvo, svoju naprednu modernu svest ili lični identitet. Tako su, u drugoj polovini 18. veka, evropski šeširi bili neka vrsta diverzije protiv poretka koji su i sami činili, način da buntovnici ispolje svoj potisnuti identitet i istaknu ideje koje su javno zastupali ili u tajnosti podržavali. Oaze slobode u noćnim satima bili su beogradski podzemni prostori – ukazuje Milić.

A u tom “gradu ispod grada”, gde je sve bilo dozvoljeno i sve moguće, “podrumaši” bi za tren oka stresli sa sebe turska odličja, navike i pravila koja su ih sputavala i postajali pravi “evropski Srbi”, moderni, napredni, slobodni. Ne kaže se tek tako da svaka revolucija počinje “odozdo”.

Aleksandra Mijalković