Svet u doba pozne Antike – Današnji svet živi u znaku sukoba velikih sila, a naša mala zemlja, u takvim okolnostima, često mora da se snalazi i traži svoje “mesto pod suncem”. Međutim, nije sudbina ovih prostora uvek bila takva. U jedno drugo vreme,  ništa manje turbulentno, područje današnje Srbije je izbilo čak na čelo svetske scene, a ljudi sa ovog prostora su diktirali dalje pravce razvoja čovečanstva. U pitanju je pozna antika, vreme sukoba, ratova, potrage za identitetom i bogovima, odbrane granica, sukoba moći i njenih izvora. U tim uslovima, sa područja provincija Donje Panonije, Gornje Mezije, Dalmacije, Dardanije i Priobalne Dakije, svoje mesto je dobio i jedan Beograđanin.

Posle smrti mladog cara Aleksandra Severa 235. godine, u Rimskom Carstvu došlo je do naglih smena vlasti. Unutrašnji sukobi dovodili su do čestih uzurpacija vlasti i smena cacreva, koje su uzdrmale i destabilizovale inače uhodan i stabilni sistem. Uspinjali su se vladari sa područja provincija, a značaj Rima je postupno slabio i bivao potiskivan.

Sa našeg područja u tom periodu niklo je čak 17 careva među kojima i jedan od najznačajnijih vladara, Konstantin Veliki (iz Naissusa, današnjeg Niša). Ovoliko vladara sa područja Balkana zbunjivalo je čak i antičke istoričare isto koliko i današnje. Sekt Aurelije Viktor (istoričar iz IV veka) pokušao je da odgovori na taj problem, smatrajući da su teški uslovi života na ovom području uzrokovani redovnim upadima varvara iskovali snažne ljude koji su bili u stanju da usmere ceo svet u određenom pravcu.

Na vlast u Rimskom Carstvu 361. godine dolazi Julijan koji je vladao kratko (do 363. godine), ali je za to vreme pokušao da okrene točak istorije i da  zaustavi proces koji je pokrenuo njegov stric Konstantin Veliki uvođenjem Hrišćanstva. Naime, započeo je vraćanje tradicionalne paganske religije i zaustavljanje hristijanizacije. Poginuo je u bici protiv Persijanaca 363. godine. Shvativši da nemaju vladara, Rimljani su izabrali novog, potpuno slučajno, može se reći – greškom. To je bio car Jovijan.

Beograđanin greškom na prestolu – Jovijan je rođen na teritoriji Singidunuma oko 330. godine. Stupio je  u vojsku gde je imao čin tribuna dvorske garde. Obzirom da je služio u vojsci cara Julijana koji je sprovodio tzv. renesansu paganizma i proces zaustvljanja hristijanizacije, Jovijan je kao Hrišćanin bio u nemilosti jer je odbio da prinese pagansku žrtvu (ova crtica iz njegovog života zabeležena je na jednom apokrifu).

Ipak, kao vojnik dvorske garde, učestvovao je i u pohodu na Persiju 363. godine. Kada je došlo do pogibije cara Julijana, vojska je odmah, shvativši da su ostali bez vladara, pristupila izboru novog cara. Dok se vodila rasprava o izboru, grupa vojnika je izvikivala poklič “Jovijan avgust! Jovijan avgust!”. Poklič se brzo proširio vojskom i ubrzo su ga svi prihvatili. Isitna, greškom. Mnogi su mislili, zbog sličnosti imena, da se viče “Julijan avgust” i da se stari car nekako oporavio. Tako su Jovijana, rođenog na prostoru današnjeg Beograda, u opštem metežu proglasili za novog Imperatora i odenuli ga u carsku purpur.

Okolnosti u kojima se novi car uspeo na tron sveta bile su veoma nezahvalne. Morao je da spasi vojsku, utvrdi mir sa Persijom, obezbedi svoje priznanje na vlasti i reši zategnuta verska pitanja u državi.

Verovatno je u istoriji ostao najzapamćeniji rešenjem odnosa religija u državi. Povukao je Julijanove zakone protiv Hrišćana, a onda proklamovao i versku toleranciju novim ediktom. Kada je stigao u Ankiru 1. januara 364. godine, dočekao ga je paganski filozof Temestije koji mu je održao pohvalni govor o verskoj toleranciji, u kom proklamuje da je dostojno ohrabriti takmičenje među ljudima raznih vera da bi se izbeglo upadanje u lenjost i prikazuje Boga Tvorca koji je srećan zbog raznovrsnosti svih koji ga poštuju. Iz ovoga se čini da je Jovijan stvarno proklamovao versku toleranciju i dozvolio ljudima da se mole bogovima koji su im najbliži. Ipak, svojim zakonima, dao je primat Hrišćanstvu i vratio se na stanje kakvo je bilo pre Julijana.

Godine 364, 18. januara, nađen je mrtav u svom krevetu. Navodno, ugušio se od dima iz peći koja je bila uneta u sveže okrečenu sobu što je dovelo do otrovnih isparenja.

Nasleđe i zaostavština – Jovijan u mnogim pogledima nije bio veliki car Rimske države. Vladao je samo 236 dana. Ipak, u tom kratkom periodu, ostvario je neka vrlo značajna dostignuća. Pored velikog vojnog marša preko pustinje koji je poređen sa Pohodom deset hiljada (velikim poduhvatom grčkih najamnika iz antičkih starina sa kraja V i početka IV veka p.n.e), ono što je verovatno njegovo najznačajnije nasleđe je zaustavljanje paganske renesanse koju je sprovodio car Julijan, čime je zapadni svet definitivno usmerio u pravcu hristijanizacije.

Od materijalnih tragova, iza Jovijana ostala je serija novčića, zlatnih, srebrnih i bakarnih, a verovatno je, u svom rodnom Singidunumu, dolazak na vlast obeležio nekom lepom skulpturom.

A nama, Beograđanima je ostalo da se setimo davno i nepravedno zaboravljenog sugrađanina, koji nas sve podseća da sa ovog raskršća svetova nema tog mesta do kog ne možemo stići. Sugrađanina, koji je u mladosti gledao ušće podno belih bedema kastruma, isto ušće kraj kog smo i mi odrastali, i odatle stigao do najviše pozicije u tadašnjem svetu. Sugrađanina, koji je za sobom možda ostavio i neki lep ukras da podseća na njega. A dok taj ukras ne pronađemo, bilo bi poželjno i lepo da mu sami postavimo neki spomenik. Spomenik koji će nas podsećati dokle odavde možemo stići.

Spomenik Beogradu i svakom Beograđaninu! Spomenik svim ljudima sa ovih prostora!

Miodrag Simović, antropolog