Izvor: Politika – Kulturni magazin, 27.12.2020. godine

Najbolji od svih dana – ovako je predstojeći praznik, Novu godinu, nazvao rimski pesnik Katul, znajući da slede gozbe, karnevali, opijanja… 

Pretpraznična groznica, gužve u turističkim agencijama koje nude novogodišnja putovanja i u radnjama gde se kupuju pokloni i isprobava svečana odeća, restorani i klubovi bogato okićeni za “najluđu noć”, beskrajni dogovori oko planova gde, kako i s kim ići “na doček”… Sve to je, ovog puta, izostalo. Pandemija kovida 19 je sasvim promenila živote ljudi, mnogi će, na žalost, kao lekari ili pacijenti predstojeće praznike provesti u bolnici, oni srećniji kod kuće sa porodicom.

Da li je svečan i bučan oproštaj od stare godine i pozdrav novoj, na kakav smo navikli, oduvek bio takav? Kad smo, uopšte, počeli da ga beležimo i slavimo? Kako su to radile civilizacije koje su nam pethodile? O tome za “Magazin” govore antropolog Miodrag Simomvić i arheolog Rade Milić iz beogradskog Centra za urbani razvoj.

“Za to što slavimo Novu godinu 1. januara, uz gozbu i poklone, kriva je jedna vanredna situacija iz doba drevnog Rima. Godina je dotle u Rimu počinjala 1. marta i tada su u Rimskoj Republici inaugurisani novi konzuli. Taj datum je prvi put promenjen 153 godne p.n.e. Naime, zbog okolnosti izazvanih ratom protiv plemena u Španiji, novi konzul Fulvije Nobilior bio je postavljen 1. januara, i od tada je svaki novi rimski konzul postavljan uvek na ovaj dan. Razlika između kalendarske i političke nove godine je dugo trajala, sve dok iz Julije Cezar nije reformom ujedinio”,  navodi Milić.

Novi datum početka godine se podudarao sa praznikom Staurnalija, organizoovanim u čast boga Saturna. Bili su to dani razuzdanih proslava, opijanja, sa karnevalskom atmosferom, razmenama poklona, zamenom uloga (gospodari su služili robove) i kockanjem. Prema rimskom zakonu, jedino u ovo vreme je taj porok bio dozvoljen, a tada načinjeni dugovi se nisu računali!

“Mnogi elementi ovog popularnog praznika, koji je rimski pesnik Katul nazivao “najboljim od svih dana”, naknadno su preneti na Božić, a kasnije i na Novu godinu”, objašnjava naš sagovornik.

 

Haotični Romul i precizni Tot

Kalendar koji počinje prvim danom januara rezultat je mnogih dogovora i u prošlosti često i silom nametan. Onaj stariji, “prirodni” kalendar, zasnovan na cikličnom smenjivanju godišnjih doba, koristili su naši daleki preci, još od osvita čovečanstva, o čemu svedoče i mnogobrojni arheološki nalazi.

“Posmatrajući svet oko sebe, čovek je ove pojave povezivao sa rađanjem i umiranjem. Najranije ljudske zajednice oslanjale su se na cikluse koje donose godišnja doba, i kao što su se veselili prilikom rođenja ili tugovali kad izgube nekog od svojih članova, tako su obeležavali ključne dane kada nastupaju promene u prirodi”, kaže Simović.

Današnje računanje vremena je zasnovano na egipatskom solarnom kalendaru, koji je najtačniji (doduše uz mnoge reforme). Egipćani su bili sjajni astronomi i matematičari starog veka. Po egipatskoj mitologiji, kalendar je napravio Tot, bog mudrosti, pismenosti, astronomije, geometrije, matematike, umetnosti i Meseca, najčešće predstavljan sa glavom ptice ibis.

Drevni Egipćani su posedovali nenadmašan merni instrument, veliku reku Nil, i suncem bogatu pustinju. Neverovatno precizno, računali su vreme, mereći senke koje stvara Sunce i osmatrajući plavljenja Nila. Izračunali su da godina traje 365 dana (i još šest sati preko toga) i podelili je na 12 meseci.

Prvi rimski kalendar je, po najsgtarijim legendama, izradio Romul, koji je sa bratom Remom bio osnivač buduće iperije.

“Romulov kalendar je bio katastrofalan. Iz nepoznatog razloga, ustanovio je lunarnu godinu koja traje deset meseci ili 304 dana. Ništa se nije poklapalo, pa je već njegov naslednik, Numa Pompilije požurio da doda još dva meseca i jedan dan. Haos je okončao imperator Julije Cezar. Očaran egipatskim kalendarom, preko Kleopatre, došao je u kontakt sa Sosigenom, matematičarem i astronomom iz aleksandrijskog Muzeja, i zadužio ga da i za Rim napravi takav, savršen. Kada je naučnik završio svoje proračune, Cezar je objavio novi kalendar, sproveo reformu i tako 45. godine, okončao manipulacije”, podseća Milić.

Vizantijski učenjaci su, na osnovu svetih spisa, izračunali da je svet stvoren 1. septembra 5508. godine p.n.e. Car Justinijan je dekretom 537. godine, doneo odluku da vizantijska godina traje od 1. septembra do 31. avgusta. Prema ovom računanju, 31. avgusta 2020. godine u stvari se završila 7528, a 1. septembra 2020. godine, počela je 7529. godina.

Srpska srednjevekovna država preuzela je vizantijski model. Ovaj način računanja se očuvao do danas u nekim segmentima društva, uglavnom vezanim za Crkvu. Tako, na primer, liturgijska nova godina u SPC počinje 1. septembra. Od tog datuma se računa i školska godina.

 

Od Dana šale do “svetog ognja”

Na  zapadu je, za razliku od istoka, i pored pokušaja crkve da uspostavi zajednički poredak, zavladao haos. Tako je, recimo, saznajemo od naših sagovornika, u Franačkoj usvojeno obeležavanje Nove godine na Blagovesti, zbog značaja ovog praznika, koji je uglavnom padao 1. aprila. U Mletačkoj republlici se proslava obavljala 1. marta, dok je anglosaksonska Engleska početak godine slavila na Božić, a kada su je osvojili francuski plemići normanske dinastije, usvojili su 25. mart kao datum praznovanja.

“Narod u Francuskoj nikako nije hteo da se odrekne svoje proslave 1. aprila, pa su ljudi počeli na taj datum da posećuju jedni druge i priređuju razne vragolije kao način da obeleže novu godinu. Običaj se vremenom odomaćio i postao poznat kao Dan šale. Čarls Plat je 1925. godine, u knjizi “Popularna praznoverja”, sa žaljenjem zapisao da ovaj praznik “sve više odumire”, ali danas vidimo da nije bio u pravu, i da sećanje na francusku predgregorijansku Novu godinu i dalje živi u celom svetu”, zapaža Simović.

U srpskoj narodnoj tradiciji nije bilo neke posebne proslave same Nove godine. Taj datum (1. januar po julijanskom kalendaru) je smatran za poslednji dan Božića, i zato je nazivan Mali Božić. jedini za njega vezan običaj je “teranje Božića”.

“Mladići bi, posle obilnog ručka, uzjahivali konje i jahali atarom sela,  ispraćajući Božić i staru godinu. Potom bi se vraćali nazad kući i sedali da jedu vasiljice (kolače premazane medom koji su se tako zvali jer je na taj datum padao Sveti Vasilije). Ovaj datum je istorijski značajan za našu državu: u vreme Prvog srpskog ustanka za Mali Božić se sastajala Skupština i lokalne vojvode su polagale račune za prohujalu godinu”, objašnjava Simović.

“Bitan deo božićnih praznika jeste i sveti oganj koji se ranije palio u samom domaćinstvu, ili na javnom mestu, da bi se žarom uzetim sa njega raspalila nova vatra na kućnom ognjištu. Danas se najčešće jednostavno pali plamen na trgovima ili praznim prostorima ispred crkava i samo se pušta da izgori. U pitanju je ritual poznat kao paljenje badnjaka, gde je badnjak naziv za samu cepanicu ili granu koja se pali. Uglavnom se smatra da je simbolika ovog praznika vezana za kratkodnevnicu, posle koje dani postaju duži, a funkcija vatre jeste da ojača i podrži mlado Sunce. Slični rituali i verovanja vezani su i za druge indoevropske narode. U Skandinaviji su još u pagansko vreme praznovali za kratkodnevnicu Jol, praznik kada su zle sile bile aktivnije, palila se ritualna vatra, a učesnici se oblačili u krzna”, priča Simović.

Najpoznatiji ritual ovog tipa ipak je keltski praznik Samhain, koji označava kraj stare godine i početak nove. Verovalo se, kaže antropolog, da se tada veo između svetova istanjuje i da mrtvi i natprirodna bića prelaze  u naš svet. Ljudi tad idu maskirani od vrata do vrata, po naselju i  traže darove od ukućana, uglavnom slatkiše i voće. Običaj je bio da se pali velika ritualna vatra sa koje su učesnici rituala uzimali žar da bi raspalili novu vatru na kućnom ognjištu.

“Posle velike gladi iz sredine četrdesetih godina 19. veka, mnogo Iraca je napustilo rodno ostrvo i otišlo u SAD da tamo potraži sreću. Sa sobom su poneli i ovaj drevni praznik. Vremenom, u novoj sredini, okruženi potrošačkom kulturom, mentalitetom i sistemom vremdnosti i sam praznik se komercijalizovao i postao poznat kao Noć veštica. Sa prevlašću američke kulture i ovaj praznik je postao internacionalan”, zaključuje naš sagovornik.

I tako danas svi u Srbiji slavimo Novu godinu ne jednom, nego na nekoliko različitih datuma, a da toga nismo ni svesni. Jer, svaki put kada nekom čestitamo 1. ili 13. januar svaki put kada nekog nasamarimo uz “aprililili”, kada detetu 1. septembra poželimo srećan pozalak u školu, ili kada se maskiramo za Noć vešticac, u stvari obeležavamo početak nove godine.

 

A otkud običaj darivanja?

Običaj darivanja za Božić i Novu godinu vezuje se za Svetog Nikolu. Legenda kaže da je on, kao potomak bogate porodice, krišom siromašnoj deci ubacivao vrećice sa novcem.

“Kad se Vizantija, pod napadom Turaka Seldžuka, povukla iz grada Mira u Maloj Aziji, pirati su iskoristili priliku i mošti Svetog Nikole preneli u Italiju, u primorski grad Bari, gde se i danas nalaze. Kult Svetog Nikole proširio se Evropom, a potom prešao i sa one strane Atlantika. Komercijalizacijom svih praznika, dobio je novo ruho u vidu Deda Mraza”, kaže Simović.

Tokom prethodnih vekova, sve do Drugog svetskog rata, prema srpskim običajima poklone je deci donosio Božić Bata. U posleratnom periodu, kada su praznici izgubili verski karakter, pod uticajem Sovjetskog Saveza, i na naše prostore dolazi Deda Mraz, legendarni lik iz istočnoslovenske tradicije. Možda jedina stvar oko koje je stvoren prećutni društveni konsenzus ove dve tradicije je u činjenici da Deda Mraz donosi poklone za Novu godinu, a Božić Bata za Božić. Tako današnjoj deci sleduje duplo zadovoljstvo!

Aleksandra Mijalković