U poslednjoj deceniji 20. i početkom ovog veka, označeni su i definisani novi pristupi učenju stranih jezika. Kulturološka komponenta nastave stranog jezika postala je jedno od bitnih sredstava razvitka duhovnog i moralnog sveta učenika, njegove vrednosno orijentisane kulture, nacionalne samosvesti, njegove ličnosti. Akcenat se stavlja na međukulturnu komunikaciju i dijalog kultura.

… kultura preko jezika, jezik preko kulture …

Polazeći od toga da je svaki jezik neodvojiva komponenta kulture, glavni put usvajanja stranog jezika na savremenoj etapi može biti definisan formulom: kultura preko jezika, jezik preko kulture. To praktično znači usvajanje stranog jezika posredstvom usvajanja fakata konkretne kulture. Otuda je opšteprihvaćeno stanovište da odgovarajuće poznavanje kulture jedne zemlje i naroda čiji se jezik uči, omogućava čoveku da uspešno komunicira na tom jeziku, uz maksimalno uvažavanje i razumevanje specifičnosti kulture nosilaca datog jezika, među kojima su najbitnije: znanja koja poseduju nosioci tog jezika kao odraz njihove kulture, a koja ne postoje u matičnoj kulturi drugih naroda; verbalna jezička sredstva koja obezbeđuju međukulturnu komunikaciju; neverbalna sredstva komunikacije – gestovi, mimika, poze i drugo, a sve zajedno – norme koje odražavaju specifičnost mentaliteta nosilaca datog jezika: način mišljenja, navike, ponašanje, karakter, itd; govorna etikecija, tj. pravila i norme govornog ponašanja nosilaca jezika koje imaju standardizovani karakter, a ispoljavaju se u verbalnoj i neverbalnoj formi u različitim komunikativnim situacijama; međusobni uticaj i povezanost jezika i religije, jezika, tradicije i običaja. Dakle, moderan pristup nastavi stranih jezika usmeren je na upoznavanje strane kulture kroz dijalog kultura koji, zapravo, predstavlja usmeren i modeliran proces susretanja dveju kultura i na toj osnovi proces spoznaje kako njihove podudarnosti, tako i različitosti i posebnosti, boljeg međusobnog upoznavanja i pronicanja u stranu kulturu. Na taj način se usvaja određena suma znanja o drugoj kulturi, formiraju se jasnije predstave i strategije neophodne za dalje otkrivanje nečeg tuđeg, pri tome nepoznatog, specifičnog, različitog od svoje kulture.

… jezik jeste ključ koji otvara vrata svake kulture ….

Iako je sintagma jezik i kultura već poprimila konvencionalni karakter, još uvek se niz studija i naučnih skupova njoj posvećuje. Jasno je da čovek oduvek jezikom tumači realnost i uobličava kulturu koja je njegov sopstveni materijalni i duhovni svet, pri čemu se između jezika i kulture manifestuje neprekidna interakcija u svim sferama ljudske delatnosti i realne stvarnosti. Prema tome, zahvaljujući jeziku, kultura nastaje, opstaje i dalje se razvija. Jer, ključ koji otvara vrata svake kulture jeste – jezik. S druge strane, iako je jezik integralni deo kulture, on je istovremeno njen specifičan deo, koji je, rekli bismo, najrazuđeniji i najčvršće strukturiran u odnosu na druge delove i slojeve kulturnih sistema. Prema tome, upoznavanje strane kulture kroz međukulturnu komunikaciju, odnosno dijalog kultura, ide u prilog boljem poimanju samobitnosti, unikalnost maternjeg i bilo kojeg drugog jezika, sveg njegovog bogatstva na fonu poređenja s drugim jezicima i kulturama. To je proces koji se odvija u svesti lica, nosilaca određenih kultura koji komuniciraju među sobom, u pravcu međusobnog razumevanja i pronicanja u originalnost i specifičnost svake kulture. U procesu međukulturnog dijaloga, veoma je važan i psihološki aspekt koji ukazuje na to da uzajamno razumevanje uvek vodi prema koordinaciji, prema ličnoj saradnji i međusobnom uvažavanju, kada se ispoljavaju odnosi saosećanja, empatije. U tom smislu se i odvija istinski, autentični dijalog kultura.

… multijezičnost i multikulturanost je društvena stvarnost i Srbije …

Možemo zaključiti da učenje stranih jezika ima višefunkcionalni karakter i značaj, pri čemu se mogu izdvojiti ovi važni jezički aspekti: bilingvistički, pragmatični, kognitivni, aksiološki i estetski aspekt.

U uslovima multijezičnosti i multikulturalnosti, koje odlikuju društvenu stvarnost u Srbiji, kao i širi evropski prostor, u pogledu karakterizacije dvočlanog pojma – pojma jezik i kultura, treba imati u vidu sledeću konstataciju: sve kulture su razgranate i heterogene, mogu obuhvatati određene elemente i nekoliko drugih kultura istovremeno, međusobno se prepliću, utiču jedna na drugu, bogate se i dopunjuju, ali su istovremeno originalne i principijelno ravnopravne i jednakovredne.

Prof. dr Vučina Raičević,

predsednik Slavističkog društva Srbije