Nagrada „Pečat Kneza Lazara” je književna nagrada koju dodeljuju Udruženje književnika Srbije, Crkvena opština Prilipac i Hram Rođenja Presvete Bogorodice. Dodeljuje se od 2005. godine.

Dobitnik ovogodišnje nagrade Pečat kneza Lazara je Miroslav Raičević za knjigu poezije “Očevina” koja mu je uručena 21. septembra 2020. godine, tradicionalno, na Malu Gospojinu u Hramu rođenja presvete Bogorodice u Prilipcu (zadužbini Kneza Lazara).

Miroslav Raičević (1957) dobitnik je više nagrada za poeziju i prozu, kao i dve nagrade Zadužbine Ive Andrića za poeziju. Poemu “Galioti” objavio je 1997 (Matica Srpska), zbirku pesama “Ponovno učenje života” 2001 (Narodna knjiga) i “Razroki dani” 2017. godine (Interpres). Njegova poezija se našla u velikom broju almanaha, zbornika i antologija, a prevođen je na ruski, engleski, francuski, arapski i beloruski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije i direktor Instituta za ekonomsku diplomatiju.

Beskonačnost kao večno vraćanje istog  (izvod iz recenzije Ljiljane Šop)

Reč je o poemi koju tvori 77 pesama, koje sve počinju rečju biće, što radnju gramatički smešta u futur, premda pesme očigledno govore o prošlom i sadašnjem vremenu, zapravo o svevremenim iskustvima, emocijama i zbivanjima vezanim za ljudsku egzistenciju. U dosluhu sa naslovom knjige, čitalac će tu reč doživeti kao testamentarni nauk sinu od oca i shvatiti prvu bitnu poruku pisca: očevina je pre svega ono što potomku roditelj prenese… kao duhovnu ostavštinu, i to ne čini agresivno ili mentorski, već molitveno i nadežno, kao da će ljude njena vrednost ispuniti i oplemeniti tek kada u nju srcem, a ne deklarativno, poveruju.

Celinom poeme, a naročito nekolikim finalnim pesmama, autor kao da stavlja znak jednakosti između sopstvenog oca, oca pojedinca i Oca Tvorca svega postojećeg, čiji će sin postradati donoseći svetu ideju ljubavi i slobode. Nema ničeg ni bogohulnog niti antropocentričnog u ovoj preobrazbi, naprotiv. U tom smislu, poema se kreće od ličnih, pojedinačnih i posebnih životnih iskustava, smenjujući lepe trenutke sa trenucima skepse, gneva, očajanja… Na tom putu smenjivaće se vera i sumnja, radost i patnja, snaga i nemoć. To je put koji je bio, jest i biće, koji je sveukupnost vremena, zbog čega smo ukazali na specifičnost i relativnost gramatičkog futura koji Raičeviću služi kao svevremena pesnička, a ne konkretna vremenska odrednica.

Pesnik budućnost ne doživljava kao moguću korekciju prošlosti i sadašnjosti, niti kao šansu čovečanstva za popravni ispit i povratak u doba pre prvobitnog greha, ili barem pre istorijskih zločina, grešaka i grehova. Biće kako je bilo i kako jeste, kazuje pesnik, jer da su ljudi umeli i mogli i hteli stvoriti drugačiju istoriju i sadašnjost, bila bi to neka druga i drugačija vrsta.

Biće

Kada za svoj život

Saznaš od drugih

I htjećeš 

Glasnike da pogubiš

********

Biće

Što ne znam 

I ne mogu ti reći

Šta će zaista biti

Jer ima ljudi

Sine moj

Biće

Zagrmjeće glas

Onog

Koji ne umije da ćuti

Nad mislima

Djece svoje

Skini oklope

Pokaži

Korijen

Stablo

Lišće svoje pokaži

I plodove svoje

Ako se ništa ne dogodi

Možda za tobom

Neko i

Zaplače

Biće

Oluja će šibati

Zemlju i nebo

I mrak će biti dublji

Od nesloge

Dozivaćeš

Oče

Čija ruka smijee

Zapaliti hram tvoj

I znak tvoj

U ponor 

Baciti

Osjetićeš

Nad grešno rukom

Pola svijeta pjeva

A  pola

Zlokobno ćuti

Klikom OVDE možete odslušati odlomak iz Poeme “Očevina” koji je čitao autor, Miroslav Raičević,

u emisiji Antologija pesnika Radio Beograda 2